Prilikom dodele Nobelove nagrade u decembru 2006. godine, Orhan Pamuk održao je emotivan govor koji je imao snažan međunarodni odjek. „Dve godine pred smrt, otac mi je dao mali kofer ispunjen njegovim tekstovima, rukopisima i beležnicama… Taj kofer je bio moj blizak prijatelj, snažan podsetnik na moje detinjstvo, moju prošlost…“
Sumiranje trideset tri godine pisanja i stvaranja, kao i različit odnos prema pisanju između njegovog oca i njega, bili su idealan osnov Orhanu Pamuku da u ovom izuzetnom govoru razvije vanvremensku sagu o piscu i pisanju.
„Pisac je neko ko provodi godine strpljivo pokušavajući da otkrije drugo biće u sebi… Tajna pisca nije inspiracija — za nju nikada nije jasno odakle dolazi — već njegova tvrdoglavost, njegovo strpljenje. Ta lepa turska izreka — iskopati bunar iglom — meni izgleda kao da je nastala imajući na umu pisce… Verujem da je literatura najvrednija riznica koju je čovečanstvo sakupilo u potrazi za samorazumevanjem… Pisac govori stvari koje svi znaju, ali ne znaju da znaju. Pišem jer je uzbudljivo pretvoriti sve lepote i bogatstva života u reči…“
Osim ovog govora, knjiga sadrži još tri govora prilikom dodele značajnih nagrada, obeležena važnim sociološkim i političkim stavovima, ali se ipak, pre svega, odnose na sposobnost pisca da se uživi u tuđu perspektivu.
