Esejističkom prozom „Žene srca mog” Izabel Aljende otvara prozor svog intimnog sveta i upoznaje nas sa najznačajnijim ženama u svom životu: majkom, ćerkom, bakom, prijateljicama, ali i književnim junakinjama koje su našle način da se izbore u svetu u kom pravila postavljaju muškarci.
Detinjstvo obeleženo situacijom u kojoj se našla njena majka Pančita, „koju je suprug ostavio sa dva dečaka u pelenama i jednim novorođenčetom u rukama”, uticalo je na Izabelin pogled na svet. Postala je osetljivija na probleme žena i na njihov položaj u društvu. Tako ćemo u ovoj knjizi naći pripovest o Šamili, devojci iz Pakistana koja je, posle završene engleske škole, ipak bila prinuđena da se vrati u svoju zemlju i pristane na ugovoreni brak. Govori i o jezivoj praksi u Nepalu, gde su prodavali devojčice od šest do osam godina jer nisu bili u stanju da ih prehrane. „Najizrazitiji primer”, napominje Izabel, „jesu žene koje žive prekrivene burkama, koje ih skrivaju kako ne bi podsticale želju kod muškaraca, koje, očigledno, obuzimaju životinjski nagoni pri pogledu na nekoliko centimetara ženske kože.”
Ipak, velika književnica kakva je Izabel Aljende ne piše ogorčeno, već realno, i ostavlja mesta u svojoj ispovednoj prozi i za razumevanje i za nežnost. „To je bilo pojačano porukom mog dede koji je, kao neosporna glava porodice, shvatao položaj žene, pa je želeo da mi da oružje kako nikada ne bih morala da zavisim od nekoga.”
