„Treću godinu zaredom Dunav je potpuno zaledio.“ Već prvom rečenicom Siniša Kovačević uvodi nas u atmosferu ratnog, ledom okovanog Beograda. Osećaj jezive hladnoće, gladi i nemoći prožima stranice koje slede.
U kući Rajića, u Krunskoj ulici, jednoj od najlepših kuća u Beogradu, masivni zlatnožuti ramovi u ohridskom duborezu završili su u svetloplavoj kaljevoj peći. „Sve što je moglo da gori u ovoj kući – izgorelo je“, reći će Ljubica Rajić svojoj prijateljici, učiteljici Juliji, banatskoj Švabici, ženi omraženog austrougarskog sudije i predsednika prekog suda, koja je tajno hranom pomagala porodicu Rajić.
Ovo neobično prijateljstvo okosnica je celog romana. Iskreno razumevanje, nežnost i požrtvovanost pretvoriće se u pošast za porodicu Rajić, porodicu koja je bila ubeđena da ništa ne može da uruši njenu reputaciju, jer ju je krasilo sedamdeset četiri ordena dobijena za hrabrost i odanost otadžbini.
I upravo ovakvi apsurdi odlikuju ceo roman. Poratni Beograd pokazaće duboki prezir i osudu prema „zabranjenoj ljubavi“, a prihvatiće oficire neprijateljske vojske kao svoje, čak i u činu većem od onog koji su imali u poraženoj vojsci.
Raskošan istorijski roman koji pripoveda o ljubavi, o vremenu kada je bilo pogrešno iskreno voleti, o vremenu kada je i najnežnija i najiskrenija ljubav bolela, o neočekivanim prijateljstvima, o stradanju naroda koje se ogleda kroz stradanje porodica, o gresima koji su bili oprošteni vladarima, ali nisu oprošteni junacima.
