Zvanično ništa od ovoga što nameravam da ispričam nije istina. Ma kako uznemiravajuće bile, moje reči neće ostati zabeležene u novinarskim tekstovima i udžbenicima istorije, niti će moje svedočenje bilo koga izvesti pred sud“, napomenuće Miodrag Majić na početku ove neobične knjige.
I, zaista. Više puta čitalac će se zapitati čemu svedočimo. Kako je forma romana raznolika, realistički princip prepliće se sa formom fantastike, fantastika prelazi u apokaliptički siže, tako se i čitalac pita šta je stvarnost i koja je njegova uloga u njoj.
Glavni junak, Bogdan Banjac, oglašava se iz sanatorijuma. Majić svog glavnog junaka nije slučajno smestio tamo. Gotovo kafkijanski pokazao nam je da bismo svi jednog trenutka mogli biti osuđeni ili zatvoreni bez pravog razloga. A, onda je otišao i dalje od toga. Pokazao nam je da ćemo, zagledajući se duboko u sebe, ugledati odraze koji nam se neće dopasti.
Majić svog junaka stavlja u jednu naizgled bezazlenu situaciju. Banjac dobija dobru poslovnu ponudu, ali polako uviđa da je, zapravo, to ugovor sa nečastivim. Kada spozna sav užas svog položaja Banjac se ponada da je na drugoj strani našao nevinost i čistotu. Ali, potraga za istinom o ,,rudniku“ dovešće ga do saznanja o prošlosti svojih predaka ,, Rudnik je samo kraj tog puta. Sve je počelo kada je komšija ubio komšiju u ime partije.“
I, kada čitalac pomisli da se spustio do dna ,,rudnika“ i dna jezive spoznaje o surovoj prošlosti i bezizlaznoj sadašnjosti, Majić nadvremenski predviđa drugačiju budućnost ,, Hiljade boljih , hrabrijih i čovečnijih srušiće rudnik, a potok krvi koji ste prolili potopiće zauvek zemlju iz koje je nicao vaš pogani svet…Iz polja zlatnog ječma, iz bistrih reka koje će valjati kamenje, iz vazduha koji će opet mirisati na rosu, dolaziće poput molitve i kazne i više je ništa neće zaustaviti
