ГОСТОВАЊЕ ДОБРИЦЕ ЕРИЋА

24. децембра 2014 године

Нажалост, било је то последње Добричино гостовање у јавности

— Послала сам пријатеља да га довезе. Требало је да стигну око петнаест часова. Као свака добра домаћица, пожурила сам да у књижари будем бар петнаест минута раније. Пред вратима књижаре, међутим, чекао ме је Добрица, насмејан, ведар, раширених руку, рекавши:

– Добро нам дошла!

Застала сам на трен, а онда сам се гласно насмејала и прихватила његов загрљај речима:

– Боље Вас нашла!

Требало је да знам. Није било могуће бити домаћин Добрици. Он је освајао и присвајао сваки простор у коме се појавио.

— Једна девојчица питала га је који цвет највише воли.

– Волим све пољско цвеће.

И када смо помислили да је објашњењу крај, Добрица је, мало се замисливши, наставио:

– Некада сам највише волео сунцокрете. Не само због њихове лепоте и што се окрећу према сунцу већ су ме подсећали на мене. Знате, ја сам рођен у селу. А тамо се од људи очекује да ору, да копају, да се баве неким занатом. А ја сам волео да пишем. Да се осамим и да пишем. И ја сам њима био чудан. Али и они су мени, помало, били чудни. И ја сам о себи мислио као о сунцокрету који усамљен ниче у пољима, који се издваја од других, који се издиже изнад других, који више види од других и који се окреће према сунцу…

И некако је чудно и занесено погледао у даљину, вероватно тражећи оне усамљене сунцокрете у пољима свог детињства.

— Договорили смо се да се чујемо око Божића и да уприличимо један сусрет који би се одвио под окриљем Српске православне цркве, у организацији оца Радоја Санда.

Позвала сам га да му честитам Божић. Није ми се јавио. Први пут ми се није јавио. А онда сам сазнала да се разболео. И да је његово последње књижевно дружење било управо код нас.

Сетила сам се речи којима је описао то гостовање ,, Било је то као у бајци.“

У бајци са тужним крајем…