Autor : grupa autora
Usmeno stvaralaštvo predstavlja sintezu narodne književnosti, istorije, običaja, kulture, verovanja i uopšte pogleda na svet. Sinkretizam usmenog kolektivnog stvaralaštva protkan mislima i delima nadarenih, zapaženih individualnih stvaralaca predstavlja ono osnovno, primarno, esencijalno znanje naše srpske književnosti.
Jedna od prvih najznačajnijih ličnosti – Vuk Stefanović Karadžić čini osnovu učenja našeg jezika i književnosti od najranijih dana školovanja, počev od osnovne, srednje škole, preko fakulteta i čitavog čovekovog života.
Zabeleživši mnoštvo pesama od nadarenih pevača i pripovedača, sačuvao ih je od zaborava i omogućio dalje čitanje i prenošenje kroz vekove i generacije.
Pošto su većinu lirskih pesama pevale žene, Vuk ih je nazvao „ženskim” pesmama. One obiluju osećanjima i razmišljanjima naših predaka još od pre nekoliko vekova. Sve što je čovek doživljavao, osećao, o čemu je mislio i šta ga je mučilo narodni pevač je oblikovao i dočarao u narodnim lirskim pesmama.
One opevaju ljubav sestre prema bratu i majke prema detetu u porodičnim pesmama; ljubav između dvoje mladih u ljubavnim; ljubav prema radu u posleničkim; nastanak nebeskih tela u mitološkim; različite običaje vezane za svakodnevni život u običajnim kao i verovanja u natprirodnu moć prirode u obrednim pesmama.
U prošlosti narod se uz pesmu smejao i plakao, slavio i obeležavao praznike, uz pesmu se veselio i uspavljivao, obavljao poslove na njivi, prizivao kišu…
Narodne lirske pesme spadaju u grupu najstarijih narodnih pesama koje opisuju svet u kojem su čovek i priroda povezani u jedinstveni, magijski svet dodola, koleda, vila, neobičnih paganskih obreda i običaja, kao i čovekov strah od natprirodnih bića i pojava i njegovu nemoć da im se suprotstavi.
