Autor: Vidosav Stevanović
Dnevnike pišemo za druge, ali o sebi; pišemo za sebe, ali o drugima. To su krajnosti, to je isto. Ja je nepodnošljivo u svojoj samoći i svom malom bolu bez granica. Mi je nedostižno i strašno; to je toplota materice i zamračenje uma, kliše, predrasuda i zločin, samoća tuposti i beznađa. On je prostor objektivne proze; ti gotovo onemogućava prozu, osim u retkim i slučajnim izuzecima.
Dnevnici su mešavina svih ovih nejasnih lica, dijalog koji se povremeno pretvara u svađu. To je kakofonija koja zbunjuje i onoga koji pokušava da je objektivno zapiše poput sudskog zapisničara, a oseća kako se sve više upliće.
Pred polazak me pita: „Zašto ti misliš da si jedini u pravu?“ Odgovaram: „Ako ja nisam u pravu, onda greši samo jedan usamljeni i ludi umetnik, od toga će štete imati on sam i njegova porodica. Ali ako ti grešiš – i sa tobom ogromna većina Srba – onda teško svima nama.“ Dok to izgovaram, osećam se kao patetični junak iz njegovih knjiga.
Posmatram auto koji odlazi, odnoseći moga gosta – obojici nam je jasno da se više nećemo viđati – i mislim kako idemo suprotnim putevima: on prema vlasti, ja što dalje od vlasti. Umetnik u njemu će se smanjivati. Da li će umetnik u meni rasti ili nestati?
(Vidosav Stevanović)
