Autor : Hauard F. Lavkraft
Kada je Randolf Karter imao trideset godina on je izgubio ključ od kapije snova. Pre toga on je redovno upražnjavao noćne izlete u čudne i drevne gradove izvan vremena i prostora, kao i prelepe, neverovatne zemlje bujnog rastinja preko eteričnih mora. Ali, pod pritiskom sredovečnog doba on počeo da oseća kako malo po malo gubi ovu sposobnost koja mu je donosila osećaj nepojamne slobode, sve dok je nije sasvim izgubio.
„Čovek Istine je izvan dobra i zla“, kazivao je glas koji nije bio glas, „čovek Istine je stigao do Sve-jednog. Čovek Istine je saznao da je Privid u stvari Jedina Stvarnost a da je materija samo Veliki Varalica.“ I tada, u središtu one ogromne građevine od stena gde mu je pogled bio neodoljivo privučen, pojaviše se obrisi GOROSTASNOG LUKA nalik onome koga je nedavno mislio da nazire u onoj pećini unutar pećine, na dalekoj, nestvarnoj površini trodimenzionalne zemlje. Postade svestan da već upotrebljava SREBRNI KLJUČ krećući njime u skladu sa nekim nenaučenim i nagonskim obredom, veoma sličnom onome kojim je otvorio UNUTRAŠNJU KAPIJU. To ružičasto-pijano more koje ga je milovalo po obrazima bilo je, shvatio je sada, ni manje ni više nego nesalomljiva gromada zida koja je popuštala pred njegovim činima, potpomognutim lancem skovanim od misli Dnevnika. Još uvek vođen nagonom i slepom odlučnošću on odlebde dalje kroz POSLEDNJU KAPIJU.
