Autor: Lafkadio Hern
Modra vizija visina koje se gube u bezdanu – more i nebo stapaju se u blistavoj izmaglici. Prolećni je dan, a čas jutarnji. Samo nebo i more – jedna jedinstvena plava beskonačnost… Ispred plešu iskrice svetla nad talasima koji se vijugaju i poigravaju trakama pene. Ali malo dalje se ne primećuje nikakvo kretanje; samo boja – nežno, toplo plavetnilo vode koje se stapa s plavetnilom vazduha. Nigde se ne vidi horizont, nego samo daljina koja lebdi u prostoru. Pred tobom se prostiru silne dubine, nad tobom je svod silne visine, a što više gledaš u visinu, boje postaju sve dublje.
… „U Horaiju nema ni smrti ni bola; tamo ne poznaju zimu i cveće nikad ne vene, a voće uvek obilato rađa, i ko jednom okusi ove plodove nikad više ne oseti ni glad ni žeđ. U Horaiju rastu čarobne biljke so-rin-ši, riku-gô-aoi i ban-kon-tô, koje leče svaku bolest, a tamo niče i magična trava jô-šin-ši, koja oživljava mrtve. Ta magična trava se navodnjava čarobnom vodom, od koje jedan gutljaj daje večnu mladost…“
